Kao djeci igra skrivača
bila nam je jako draga
i često smo je igrali.
Skrivali smo se jedni od drugih
po žbunju i kamenju,
po štalama i pojatama,
iza stabala i zidova,
po sumraku i mraku.
A sada kao odrasli najčešće
se skrivamo sami od sebe
u (ne)uspjelom pokušaju
da se skrijemo od drugih,
pa čak i od Gospodina,
jer više nismo djeca.
No danas je za skrivanje
dovoljna maska dvoličnosti
počesto satkana i od ‘svetosti’,
iza koje skrivamo sebe,
a rado razotkrivamo druge.
I nije loše što se pred drugima
štitimo skrivajući sebe
i svoju ranjenost,
ali je problem kad sami
počnemo vjerovati
u tu odraslu priču
i s lakoćom se uživimo
u prefriganu igru skrivača,
te samodopadno uživamo
kad druge bezočno
otkrijemo i razotkrijemo.
Ali dok bijasmo djeca
naše igre bijahu nevine,
a sada pune bezdušne
izopačene farizejštine.