Poznato je pravilo odgoja
da je čovjek odgojen onda
kada mu je srce odgojeno.
A ono se ne odgaja silom,
već privlači sladorom.
Zato najučinkovitije sredstvo
odgoja srca nije sila ni zakon,
već slatkoća ljubavi.
Srce reagira najviše i vodi se,
onim što mu je slatko.
Ono započinje ljubiti slador
i ustrajno ide za tim,
te se prepušta zajedništvu
koje mu stvara ugodu slasti.
No ovu njegovu potrebu
poznaje i Zli koji mu nudi otrov
pod krinkom naslada srca,
te mnogi ljudi, kad shvate varku,
već im je kasno jer su u srce
primili otrov rastopljen u sladoru.
Dok za njega vrijedi narodna:
Na usnama med, a u srcu jed,
dotle Gospodin nije dopustio
da on lukavošću dovede u pitanje
istinsku odgojnu vrijednost
slatkoće Božjega srca,
kojom nas ljude privlači
i odgaja od samoga početka.
Jer nije htio da lutamo okorjela srca
kao žrtve naslada svijeta,
već je htio da iskusimo
medeni slador njegove riječi
koji nas vodi putem života,
zato i reče u Psalmu 81:
A svoj narod hranio bih
pšenicom najboljom
i sitio ga medom iz pećine.
U istom duhu i Isus nas poziva
da se odgajamo slatkim jarmom
njegova Presvetoga Srca:
Uzmite jaram moj na sebe,
učite se od mene jer sam
krotka i ponizna srca
i naći ćete spokoj dušama svojim.
Uistinu, jaram je moj sladak
i breme je moje lako.